Јосиф I Цариградски

Јосиф I Цариградски (23. март 1283) је био византијски монах који је у два наврата био царигардски патријарх, први од 1266. до 1275. године, и други од 1282. до смрти 1283. године. Познат је као велики противник цару Михајлу VIII Палеологу, који је покушао да уједини православну цркву и католичку цркву, због чега је познат као исповедник у православној цркви.

Живот

Након осам година брака, постао је монах. Био је предавач од 1222. до 1254. године. 1259/60. се замонашио у Лазаровом манастиру на гори Галисији. Јосиф је постао исповедник цара Михаела VIII (1259—82). У том својству, био је послан 1264. патријарху Арсенију да затражи уклањање екскомуникације цара, због ослепљења младог Јована IV Ласкариса (1258—61). Патријарх Арсеније је то одбио. Цар Михаило га је зато 28. децембра 1266. године протерао и поставио Јосифа за патријарха. Јосиф је убрзо помиловао цара и скинуо анатему, што је наљутило присталице његовог претходника, и тако је настала позната "Арсенијева шизма".^[1]

Године 1272. Јосиф је крунисао цара Андроника II Палеолога као су-владара, али је убрзо ушао у сукоб са Михаелом VIII због његовог залагања за унију православне цркве и Католичке цркве. За Михаила VIII, који је био под претњом амбиција Карла I Анжујског, унија је била једини инструмент који би спречио потпуни напад на његово царство од стране западних сила, али византијско свештенство и народ једногласно су се противили Папиним захтевима везаним за питања доктрине и папоцентризам. [3] Године 1273. Јосиф се заклео да неће прихватити унију под условима које је дао Папа, а почетком 1274. године, када је византијска делегација била спремна да путује у Италију како би потврдила унију, повукао се из својих дужности у Манастир Перилипта.^[2]

Јосиф се повукао са положаја од 9. јануара 1275. године, повлачећи се у манастир у Арнавуткој и касније у град Силе на обали Црног мора, пре него што се вратио у Цариград у лето 1280. у манастир Ејуп. После смрти Михаила 1282. године Андроник је променио одлуке оца у вези са унијом, рашчинио Јована XI, и позвао Јосифа да поново преузме патријаршију 31. децембра 1282. године. Лоше здравље је натерало Јосифа да одступи непосредно пре његове смрти 23. марта 1283.^[3]

Због чврстог става против уједињења, његов наследник Григорије II Цариградски прогласио га је исповедником. [1] Касније је канонизован за светитеља, а слави се 30. октобра по јулијанском календару.

Референце

^ [Geanakoplos Deno John Emperor Michael Palaeologus and the West, 1258–1282 - A Study in Byzantine-Latin Relations Cambridge, Massachusetts Harvard University Press 1959 http://books.google.com/books?id=MPscAAAAYAAJ]
^ Talbot Alice-Mary Joseph I p. 1073 Kazhdan Alexander 1991 The Oxford Dictionary of Byzantium Oxford and New York Oxford University Press isbn=978-0-19-504652-6
^ Trapp, Erich Walther, Rainer Beyer, Hans-Veit Sturm-Schnabl, Katja 9072. Ἰωσὴφ I. Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit volume 4, Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften Vienna 1980

Цариградски патријарси

Епископи
(до 330)

Андреј
Стахије
Онисим
Поликарп I
Плутарх
Седекион
Диоген
Елвтерије
Феликс
Поликарп II
Атенодор
Евазије
Лаврентије
Алипије
Пертиније
Олимпијан
Марко I
Филаделфије
Киријак I
Кастиније
Евгеније I
Тит
Дометије
Руфин
Проб
Митрофан
Александар

Архиепископи
(330—451)

Патријарси

Источно римско царство (451—1453)	Анатолије Генадије I Акакије Фравита Јефимије Македоније II Тимотеј I Јован II Епифаније Антим Мина Евтихије Јован III Јован IV Посник Киријак II Тома Сергеј I Пир Павле II Петар Тома II Јован V Константин I Теодор I Георгије I Павле III Калиник I Кир Јован VI Герман I Анастасије Константин II Никита I Павле IV Тарасије Нићифор I Теодот I Антоније I Јован VII Методије I Игњатије I Фотије I Стефан I Антоније II Никола I Јефтимије I Стефан II Трифун Теофилакт Полиевкт Василије I Антоније III Никола II Сисиније II Сергеј II Евстахије Алексеј Михајло I Константин III Јован VIII Козма I Евстратије Никола III Јован IX Лав Михајло II Козма II Никола IV Теодот II Неофит I Константин IV Лука Михајло III Каритон Теодосије I Василије II Михајло II Леонтије Доситеј Георгије II Јован X Михајло IV Теодор II Максим II Манојло I Герман II Методије II Манојло II Арсеније Нићифор II Герман III Јосиф I Јован XI Георгије II Атанасије I Јован XII Нифонт I Јован XIII Герасим I Исак Јован XIV Исидор I Калист I Филотеј I Макариј I Нил Антоније IV Калист II Матеј I Јефтимије II Јосиф II Митрофан II Георгије III Атанасије II
Османско царство (1453—1923)	Генадије II Исидор II Софроније I Јоасаф I Маркус II Симеон Дионисије I Рафаел I Максим III Нифонт II Максим IV Јоаким I Пахомије I Теолептус I Јеремија I Јоакиниј I Дионисије II Јоасаф II Митрофан III Јеремија II Пахомије II Теолепт II Матеј II Гаврило I Теофан I Мелетије I Неофит II Рафаел II Кирило I Тимотиј II Георгије IV Антим II Кирило II Атанасије III Неофит III Партеније I Партеније II Јоаникије II Кирило III Пајсије I Партеније III Гаврило II Партеније IV Дионисије III Климент I Методије III Дионисије IV Герасим II Атанасије IV Јаков Калиник II Неофит IV Гаврило III Неофит V Кипријан Атанасије V Кирило IV Козма II Јеремија III Калиник III Пајсије II Серафим I Неофит VI Кирило V Калиник IV Серафим II Јоаникије III Самуило I Мелетије II Теодосије II Софроније II Гаврило IV Прокопије I Неофит VII Герасим III Георгије V Калиник V (IV) Јеремија IV Кирило VI Евгеније II Антим III Крисант I Агатангел I Константин I Константин II Георгије VI Антим IV Антим V Герман IV Мелетије III Антим VI Кирило VII Јоаким II Софроније III Јоаким III Јоаким IV Дионисије V Неофит VIII Антим VII Константин V Герман V Мелетије IV
Турска Република (од 1923)	Георгије VII Константин VI Василије III Фотије II Венијамин I Максим V Атинагора Димитрије I Вартоломеј I